Kad kutija za ručak počne da miriše već posle jednog dana, problem najčešće nije u samoj hrani, nego u tome kako kutija zadržava mirise, vlagu i masnoću. To se posebno vidi kod jela sa lukom, belim lukom, sirom, ribom ili začinjenim prelivima, jer ti sastojci lako ostave trag i u naizgled čistoj posudi.
Najkorisnije je odmah proveriti nekoliko stvari koje se često zanemare: da li poklopac dihtuje, da li plastika ima sitne ogrebotine, da li je kutija upila miris starijih obroka i da li se posle pranja zadržava voda u uglovima. Tu se obično krije uzrok. Ne uvek u hrani.
Poklopac i zaptivanje su prvo mesto za proveru
Ako poklopac ne naleže ravnomerno, mirisi izlaze napolje, ali i ulaze u samu posudu. Dovoljno je da gumena ivica bude iskrivljena, napukla ili zaprljana sitnim ostacima hrane, pa da kutija počne da zadržava jači miris nego ranije.
Kod kutija sa kopčama problem se često ne vidi na prvi pogled. Kopča može da deluje čvrsto, a da jedan ugao ipak ostaje slabije zatvoren, pa hrana tokom stajanja u torbi „diše“ više nego što bi trebalo.
Vredi pogledati i unutrašnju stranu poklopca. Tamo se zna skupiti tanak sloj masnoće koji se ne oseća odmah dok kutija stoji prazna, ali se vrlo brzo spoji sa mirisom nove hrane.
Materijal kutije mnogo govori
Plastika je najosetljivija na upijanje mirisa, naročito ako je tanja ili starija. Takva kutija može da izgleda uredno, a da i dalje nosi trag prethodnog ručka, što se najčešće primeti tek kad se u nju stavi toplije jelo.
Staklo i nerđajući čelik obično manje upijaju mirise, ali ni oni nisu potpuno oslobođeni problema ako se na poklopcu nalaze silikonski delovi ili ako se kutija čuva zatvorena dok je unutra još vlaga. Tada se miris ne zadržava samo u hrani, već i u zatvorenom prostoru posude.
Zato nije dovoljno gledati samo vrstu materijala. Bitno je i koliko je kutija stara, koliko je puta grejana i da li je korišćena sa vrlo aromatičnim jelima. To je detalj koji mnogi preskoče.
Ogrebotine i fleke nisu samo estetski problem
Sitne ogrebotine na unutrašnjim zidovima nisu bezazlene. U njima se zadržavaju mikroskopski ostaci hrane i masnoće, pa posuda posle pranja može delovati čisto, a da i dalje prenosi miris na sledeći obrok.
Ako se vide matirane zone, bele mrlje ili promena boje, to obično znači da je površina već pomalo „otvorena“ za upijanje. Takva kutija češće zadržava miris nego nova, čak i kada se pere odmah posle upotrebe.
Isto važi za noževe, viljuške ili kašike koje se drže zajedno sa hranom u istoj kutiji. Metalni pribor nije kriv za miris sam po sebi, ali ako grebe plastiku, ubrzava taj problem.
Vlaga ostavljena posle pranja pravi veći problem nego što izgleda
Kutija koja nije potpuno suva vrlo lako razvija ustajao miris, i to posebno ako se zatvori odmah posle pranja. Jedna kap vode u uglu ili ispod gumene ivice može da bude dovoljna da sutradan hrana poprimi neprijatan ton.
To se često dešava kod posuda sa više delova, naročito ako poklopac ima utore, pregrade ili dodatni umetnuti deo. Spolja sve izgleda uredno, ali voda ostaje tamo gde sunđer ne dopire lako.
Zanimljivo je da neki ljudi misle da je problem u mirisnoj hrani, a zapravo je glavni izvor ustajala vlaga. Tada i sasvim običan sendvič može da poprimi neugodan miris zatvorene posude.
Miris hrane i miris kutije nisu isto
Ako je ostatak ručka bio jak, kutija može da zadrži miris i bez ikakvog kvara. To se najčešće vidi posle jela sa belim lukom, lukom, tunjevinom, karijem ili topljenim sirom, jer ti sastojci ostavljaju postojan trag na zidovima posude.
Ali postoji razlika između privremenog mirisa i trajnog upijanja. Privremeni miris nestaje posle dobrog pranja i provetravanja, dok trajni ostaje i kad je kutija prazna, naročito ako se otvori čim se izvadi iz torbe ili ormarića.
Zato je korisno proveriti da li miris dolazi iz samih ostataka hrane ili iz poklopca, zaptivke i uglova kutije. Ako prazna posuda i dalje miriše, krivac je uglavnom materijal ili naslage na njemu, a ne samo ručak.
Kada je vreme za novu kutiju
Ako se miris vraća posle svakog pranja, a unutrašnjost je vidljivo izgrebana ili deformisana, kutija je verovatno pri kraju upotrebe. To posebno važi za posude koje više ne dihtuju kako treba, jer tada ni pranje ni pažljivo pakovanje više ne daju pouzdan rezultat.
Nije poenta u tome da se kutija baca čim dobije prvi trag mirisa. Ali kad počne da prenosi ukus i miris na hranu čak i posle temeljnog pranja, praktičnije je zameniti je nego stalno boriti se sa istim problemom.
Dobra kutija za ručak ne mora da bude skupa, ali mora da bude glatka iznutra, čista na spojevima i dovoljno čvrsta da ne zadržava vlagu. To je ono što se u svakodnevnoj upotrebi pokaže brže od svake reklame.
