Kada čujete svoj glas na snimku, mnogima se učini da zvuči više, tanje ili jednostavno drugačije nego što ga poznaju. Prva reakcija često bude da snimak „nije dobar“, ali uređaj uglavnom ne menja vaš glas na način na koji to zamišljamo.
Razlog je mnogo jednostavniji: dok govorimo, svoj glas čujemo na dva načina. Mikrofon beleži zvuk koji putuje kroz vazduh, dok do naših ušiju deo zvuka stiže i kroz vibracije koje se prenose kroz telo. Kada preslušavamo snimak, taj drugi put nedostaje.
Dok govorite, čujete više od zvuka iz vazduha
Zvuk koji nastaje pri govoru putuje kroz vazduh do ušiju, ali vibracije iz glasnih struktura istovremeno se prenose kroz tkiva glave. Taj drugi put menja način na koji doživljavamo sopstveni glas.
Zbog prenosa vibracija kroz telo, sopstveni glas obično doživljavamo kao dublji i puniji nego kada slušamo snimak. Mikrofon beleži prvenstveno ono što do njega stiže kroz vazduh, pa rezultat nije isti kao ono što čujete dok izgovarate rečenicu.
Snimak vam zapravo daje spoljašnju verziju glasa
Preslušavanje snimka zato može delovati gotovo kao da govori neka druga osoba. Nije se promenio vaš glas između trenutka govora i trenutka preslušavanja; promenio se način na koji zvuk dolazi do vaših ušiju.
Na to se nadovezuje i činjenica da smo navikli na jednu vrlo specifičnu verziju svog glasa. Mozak je svakodnevno sluša i prepoznaje bez posebnog napora, pa svaka drugačija zvučna slika može odmah da deluje neobično.
Zato je reakcija „ovako ja stvarno zvučim?“ sasvim razumljiva. Snimak prvi put omogućava da čujete glas približno onako kako ga drugi ljudi čuju u razgovoru.
Mikrofon može dodatno promeniti utisak
Iako je osnovni razlog fiziološki, sam snimak nije savršena kopija onoga što druga osoba čuje uživo. Mikrofon ima svoj frekvencijski odziv, a telefon, slušalice, prostorija i obrada zvuka mogu dodatno promeniti rezultat.
U maloj prostoriji, na primer, odjeci mogu učiniti glas punijim ili udaljenijim. Mikrofon postavljen veoma blizu usta takođe može dati drugačiji odnos između dubljih i viših frekvencija nego mikrofon udaljen nekoliko desetina centimetara.
Zbog toga nije korisno procenjivati sopstveni glas samo na osnovu jednog kratkog snimka telefonom. Različiti uređaji mogu dati primetno različit rezultat.
Zašto vam se vremenom snimljeni glas učini normalnijim
Ako često slušate svoj glas na snimcima, početna neobičnost obično postaje manja. Mozak se postepeno navikava na novu zvučnu verziju i prestaje da je tretira kao nešto potpuno neočekivano.
To je naročito lako primetiti kod ljudi koji redovno snimaju video, podkast ili glasovne poruke. Posle nekog vremena mogu mnogo objektivnije da procene tempo, jasnoću i način govora, bez onog prvog osećaja da „glas zvuči pogrešno“.
Drugim rečima, čudan utisak nije dokaz da sa vašim glasom nešto nije u redu. Veći deo iznenađenja dolazi iz razlike između načina na koji ste navikli da ga čujete i načina na koji ga snimak reprodukuje.
Još jedna važna stvar jeste očekivanje. Pošto svoj glas svakodnevno čujemo iznutra, mozak unapred ima vrlo stabilnu predstavu o njegovoj boji i dubini, pa čak i mala razlika na snimku može delovati mnogo veća nego što objektivno jeste.
Zato se ljudi često iznenade kada prvi put čuju snimak razgovora, prezentacije ili glasovne poruke. Posle više slušanja razlika obično postaje manje upadljiva, jer se i sama snimljena verzija postepeno uključuje u ono što prepoznajemo kao svoj glas.
Glas na snimku nije „pravi“ ili „pogrešan“
Najjednostavnije objašnjenje je da postoje dva različita načina slušanja istog glasa. Dok govorite, čujete kombinaciju zvuka koji dolazi kroz vazduh i telesnih vibracija; na snimku ostaje zvuk koji je zabeležio mikrofon.
Zato je sasvim normalno da vam sopstveni glas na snimku zvuči čudno, naročito kada ga prvi put čujete. Ako želite realniju predstavu o tome kako zvučite drugima, korisnije je poslušati nekoliko snimaka napravljenih u različitim, prirodnim uslovima nego donositi zaključak na osnovu jednog.
