Mnogima se dogodi isto: uzmete staru knjigu sa police, očekujete da je otvorite bez napora, a korice kao da su „zalepljene”, a listovi tvrdi i neskloni da se saviju. To nije posledica samo prašine ili toga što je knjiga dugo stajala netaknuta. Najčešći razlog je starenje materijala od kojih je knjiga napravljena, pre svega papira, lepka i poveza, uz uticaj vlage, temperature i načina čuvanja.
Kod starijih knjiga otvaranje postaje teže zato što se tokom vremena menjaju fizička svojstva materijala. Papir gubi elastičnost, lepila koja drže hrbat i blok stranica mogu da očvrsnu, a tkanina, karton ili koža na koricama postaju krti. Zbog toga se knjiga ne „raspada” nužno, ali se pri otvaranju oseća veći otpor nego kada je bila nova.
Šta se dešava sa papirom tokom godina
Papir nije statičan materijal. Vremenom u njemu dolazi do hemijskih promena, naročito ako je izložen svetlosti, toploti ili kiselim komponentama iz samog papira i okoline. Takav papir postaje manje savitljiv i skloniji lomljenju. Zato se kod starih knjiga često primećuje da stranice ne prate lako pokret ruke, već se otvaraju „u blokovima” ili uz šuškanje i krckanje.
Ovo je posebno izraženo kod knjiga štampanih na lošijem papiru ili sa materijalima koji su s vremenom hemijski nestabilni. Nije presudno samo koliko je knjiga korišćena, već i koliko je dugo stajala u uslovima koji ubrzavaju starenje.
Zašto hrbat i lepak prave najveći otpor
Najviše problema pri otvaranju obično pravi spoj između korica, hrpta i unutrašnjeg bloka stranica. U mnogim knjigama upravo taj deo vremenom postaje tvrđi od ostatka. Lepak može da izgubi elastičnost, da se osuši ili da popusti na mestima gde je knjiga godinama mirno stajala zatvorena.
Kada se knjiga retko otvara, ona ne dobija redovno savijanje koje bi održalo materijale pokretnijim. To ne znači da „nekorišćenje” samo po sebi stvara lepak ili suši papir, već da se postojeće promene brže primete kada knjiga dugo ostane u istom položaju. Kod nekih primeraka upravo zato prvo otvaranje posle dužeg vremena deluje najnezgrapnije.
Kako vlaga i suvoća menjaju ponašanje knjige
Vazduh oko knjige često ima veći uticaj nego što se misli. Ako je prostorija previše suva, papir i povez mogu da izgube deo prirodne fleksibilnosti. Ako je vazduh vlažan, materijali mogu da upijaju vlagu i da se blago deformišu, pa stranice i korice više ne naležu kao ranije.
Promene temperature i vlage posebno su važne zato što se papir i platno šire i skupljaju različitim intenzitetom. Vremenom to stvara sitna naprezanja u povezu. Zato knjiga koja je dugo stajala na polici u neidealnim uslovima može delovati „ukočeno”, iako nije bila fizički oštećivana.
Zašto se čini da je neotvarana knjiga tvrđa od korišćene
Na prvi pogled deluje paradoksalno da je knjiga koju skoro niko nije dirnuo ponekad teža za otvaranje od primerka koji se povremeno koristi. Objašnjenje je jednostavno: redovno i pažljivo korišćenje može da zadrži određenu pokretljivost poveza, dok potpuno mirovanje ostavlja materijale da se s vremenom „ukrute” pod sopstvenim pritiskom i uticajem okoline.
Ipak, to ne znači da treba namerno „razrađivati” svaku staru knjigu silom. Ako je povez oslabljen, naglo otvaranje može da ga dodatno ošteti. Kod starijih primeraka otpornost pri otvaranju često je znak da je materijal već na granici trajnosti, a ne da je knjiga samo „zaboravljena”.
Kada problem nije u starosti nego u načinu izrade
Neke knjige se teže otvaraju već od početka, a godine to samo pogoršaju. Tvrdi povez, debeli korice, snažno zalepljeni hrbat ili lošije izveden uvez mogu da stvore osećaj da knjiga „ne voli” da se otvara ravno. Kod pojedinih izdanja to je posledica dizajna i načina proizvodnje, a ne samo starosti.
Zato nije svaka tvrda knjiga stara, niti je svaka stara knjiga nužno teško otvariva. Razlika je u tome koliko su papir i povez vremenom izgubili fleksibilnost i koliko su bili kvalitetno napravljeni da izdrže godine stajanja. U praksi, najčešće je u pitanju spoj oba faktora: prirodno starenje materijala i početni kvalitet izrade.
