Ovaj pas uradio je nešto zbog čega su svi ostali zapanjeni, čak su i naučnici šokirani njegovim čudesnim ponašanjem

U najmračnijim danima Drugog svetskog rata, dok su bombe svakodnevno padale na London, neočekivani heroj je izašao iz ruševina – mešanac terijera po imenu Rip. Njegova priča nije samo svedočanstvo o izuzetnoj hrabrosti životinje, već i o neraskidivoj vezi između čoveka i psau vremenima najvećih nevolja.

Godina je 1940. London je pod stalnim vazdušnim napadima. U jednoj od tih strašnih noći, nadzornik Civilne zaštite, E. King, pronašao je izgladnjelog i uplašenog psa lutalicu u ložištu u naselju Poplar. Nije mogao da ga ostavi. Nekoliko komada hrane bilo je dovoljno da se stvori prijateljstvo između čoveka i psa koje će promeniti živote mnogih. King je Ripa odveo u stanicu Civilne zaštite, gde su ga kolege odmah prihvatile kao maskotu. Ali Rip nije bio običan pas.

Brzo je postalo jasno da ovaj mali terijer ima poseban dar. Bez ikakve obuke, Rip je počeo da njuši ruševine, grebe i laje na mestima gde je još uvek bilo života ispod slojeva cigle i prašine. Njegov nos i upornost postali su nada za one koji su ostali zarobljeni, a zvuk njegovog laveža bio je signal za spasioce da krenu u akciju.

Tokom samo jedne godine, od 1940. do 1941., Rip je pomogao da se izvuče više od stotinu ljudi iz ruševina. Bio je neumoran, prelazio je opasne, nestabilne ostatke zgrada, često rizikujući sopstveni život. Njegova sposobnost da nanjuši i najmanje znake života bila je toliko impresivna da su vlasti odlučile da započnu zvaničnu obuku pasa za traganje i spasavanje na osnovu njegovog primera. Rip je tako postao pionir, pas koji je otvorio vrata generacijama pasa spasilaca.

Za svoje zasluge, Rip je 1945. godine dobio Dikinovu medalju, najvišu nagradu za životinje koje su pokazale izuzetnu hrabrost u službi. Nosio je orden na ogrlici do poslednjih dana. Umro je 1946. i sahranjen je na PDSA životinjskom groblju u Ilfordu, gde i danas stoji nadgrobni spomenik sa natpisom: „I mi služimo – jer je pas čije telo ovde leži dao svoj doprinos u bici za Britaniju“.

Tokom godina, o Ripu su se isplele brojne legende, uključujući priče o dramatičnim spasavanjima beba i usvajanjima od strane porodica koje je on spasao. Iako ove dirljive anegdote nisu potvrđene u zvaničnim izvorima, jedno je sigurno: Ripov najveći podvig je upravo to što je, bez ikakve obuke, instinktivno i neumorno tragao za i pronalazio preživele. Njegova priča ostaje simbol nade, hrabrosti i odanosti, a njegov lik i dalje inspiriše sve koji veruju u moć životinjskog instinkta i dobrote.

Rip nije bio samo pas – on je bio svetionik u najmračnijim danima Londona, dokaz da i najmanji, najneočekivaniji, može biti heroj. Njegovo nasleđe živi u svakom psu spasiocu koji danas, širom sveta, nastavlja put kojim je prvi put prokrcao.

Priča o Ripu je uglavnom istinita – on je bio pas lutalica, pronađen 1940. godine, koji je instinktivno i sam postao pas za spasavanje i pomogao da se spase više od 100 ljudi. Detalji o bebinom spasavanju i usvajanju nisu potvrđeni u relevantnim izvorima i mogu se smatrati delom urbanih legendi ili kasnijim dodacima priči. Ali to ne umanjuje njegovu istinsku hrabrost i doprinos – Rip je zauvek uvršten među istinske heroje Drugog svetskog rata. A o njegovim podvizima naučnici i danas raspravljaju i ostaju zadivljeni, navodeći da su psi mnogo više od običnih kućnih ljubimaca.

(Slobodna Dalmacija)