Mnogi roditelji danas imaju iskrenu želju da odgajaju dete koje će znati da izrazi svoje mišljenje, da prepozna svoja osećanja i da se ne plaši da kaže šta želi, ali se u toj nameri često pređe nevidljiva granica, posle koje dete više ne oseća slobodu, već odgovornost koju ne ume da objasni rečima.
Kada dete stalno pitaš šta želi, kako mu je draže i šta bi ono izabralo, ti to vidiš kao poštovanje, ali dete to često doživljava kao obavezu da zna odgovore koje još ne može da pronađe u sebi.
Kada pitanje prestane da bude bezazleno
Deca prirodno traže oslonac u odraslima, jer im je važno da znaju da neko vodi, odlučuje i preuzima odgovornost, a kada se ta odgovornost stalno vraća njima kroz pitanja, dete može da postane nesigurno i preopterećeno razmišljanjem.
Umesto da se oseća zaštićeno, dete počinje da se pita da li bira ispravno, da li će razočarati roditelja i da li je njegov odgovor dovoljno dobar, iako se radi o situacijama koje bi trebalo da budu jednostavne i rasterećene.
Zašto roditelji ovo rade iz najbolje namere
Roditelji često žele da izbegnu autoritaran pristup i greške koje su sami doživeli, pa biraju razgovor, dogovor i stalno uključivanje deteta u odluke, verujući da time grade samopouzdanje.
Međutim, dete ne gradi sigurnost tako što stalno odlučuje, već tako što zna da odrasli imaju kontrolu i da ono ne mora sve da razume i rešava samo.
Kako pružiti sigurnost bez pritiska
Pedagozi ističu da dete treba slušati, ali ne stavljati u ulogu odraslog, jer prava podrška dolazi iz jasnih i smirenih roditeljskih odluka koje detetu daju okvir u kojem može da se opusti.
Kada roditelj ponudi izbor samo onda kada je dete za to spremno, a u ostalim situacijama jasno i mirno vodi, dete uči da veruje, da se osloni i da kasnije, kada za to dođe vreme, donosi odluke bez straha i unutrašnjeg pritiska.