U poslednjih nekoliko godina sve veći broj ljudi počinje ozbiljno da preispituje količinu stvari koje poseduje. Ono što je nekada bilo shvaćeno kao trend ili estetski izbor danas se sve češće doživljava kao lična potreba.
Stanovi i kuće puni ormara, fioka i polica počinju da izazivaju osećaj zasićenja, umora i nemira, čak i kod onih koji su ranije voleli da budu okruženi predmetima. Ljudi sve otvorenije govore o tome da ih višak stvari guši, da im oduzima energiju i da im stvara osećaj stalne obaveze.
Minimalizam se tako polako pomera iz sfere estetike u sferu svakodnevnog mentalnog zdravlja. Izbacivanje stvari više nije pitanje ukusa, već način da se povrati kontrola nad sopstvenim prostorom i vremenom. Mnogi priznaju da im je lakše da dišu u prostoru koji nije pretrpan, da se lakše fokusiraju i da se jednostavnije organizuju kada oko sebe imaju samo ono što im zaista treba. Taj proces često počinje spontano, sa jednim ormanom ili fiokom i završava se ozbiljnim preispitivanjem navika.
Zanimljivo je da ovaj trend ne pogađa samo mlade ili ljude koji žive u malim stanovima. Sve više porodica sa decom, ali i starijih ljudi, svesno se odriče gomilanja. Razlog je često osećaj da stvari postaju teret, a ne sigurnost. Ljudi shvataju da posedovanje ne mora da znači i kvalitet života, kao i da red u prostoru često donosi red u mislima.
Psiholozi i savetnici za uređenje prostora primećuju da se iza ove potrebe krije dublja želja za smirenijim životom. U svetu koji je prepun informacija, obaveza i očekivanja, dom postaje jedino mesto gde ljudi žele tišinu i jednostavnost. Manje stvari znači manje brige, manje čišćenja i manje odluka koje treba donositi svakog dana.
Minimalizam danas sve ređe izgleda kao savršeno fotografisan stan, a sve češće kao lični kompromis sa sobom. Neko zadržava omiljene knjige, neko porodične uspomene, ali svi pokušavaju da izbace ono što im više ne služi. U tom smislu, minimalizam prestaje da bude moda i postaje potreba, tiha reakcija na preopterećen život koji mnogi vode.