Nekome zvuk glasnog žvakanja jedva privuče pažnju, dok drugoj osobi može potpuno da pokvari obrok ili razgovor. Posebno je zanimljivo kada reakcija deluje mnogo jače nego što bi se očekivalo od samog zvuka. Nije nužno reč o tome da je žvakanje objektivno glasnije, već o tome kako mozak obrađuje određene zvuke i kakvo značenje im pridaje.
Kod dela ljudi takva reakcija može biti veoma izražena i povezana sa fenomenom koji se naziva mizofonija. Istraživanja je opisuju kao snažnu emocionalnu i telesnu reakciju na određene, često ponavljajuće zvuke, među kojima su upravo žvakanje, srkanje i drugi zvuci tokom jela.
Zašto baš zvuci žvakanja privlače toliku pažnju
Zvuk žvakanja spada u obrasce koje je teško potpuno ignorisati kada jednom privuku pažnju. To nisu samo tonovi u pozadini, već zvuci koje stvaraju pokreti druge osobe, pa mozak istovremeno može da registruje i zvuk i radnju koja ga proizvodi. Istraživanja o mizofoniji upravo zato razmatraju ulogu samog ponašanja, a ne samo njegovog zvučnog rezultata.
Kod osoba sa izraženom osetljivošću reakcija može uključiti iritaciju, ljutnju, gađenje ili snažnu potrebu da se zvuk prekine. Važno je da takav odgovor nije jednostavno posledica jačine zvuka: istraživanja navode da okidači mogu biti problematični i kada nisu naročito glasni.
Zbog toga rečenica „samo ignoriši“ često ne objašnjava šta se zapravo dešava. Kada određeni zvuk postane posebno važan mozgu, pažnja se može automatski vraćati na njega, pa osoba čuje svaki sledeći zvuk žvakanja čak i kada pokušava da se usredsredi na razgovor.
Mozak ne reaguje samo na zvuk
Istraživanja kod mizofonije pronašla su promene u aktivaciji delova mozga uključenih u obradu zvuka i procenu važnih stimulusa. U jednoj fMRI studiji zvuci i slike povezane sa okidačima izazvali su jaču aktivaciju desne insule, prednjeg cingularnog korteksa i područja slušnog korteksa kod osoba sa mizofonijom nego kod kontrolne grupe.
To se često objašnjava time da mozak određeni zvuk označi kao naročito važan i brzo pokrene emocionalnu i telesnu reakciju. Insula i prednji cingularni korteks učestvuju u obradi telesnih i emocionalno značajnih informacija, pa njihova aktivacija može biti deo šireg odgovora na okidač. Ipak, istraživanja još nisu dala jedno konačno objašnjenje za sve slučajeve mizofonije.
Zanimljivo je da reakciju ponekad može pojačati i ono što vidimo. Kod nekih ljudi sama slika osobe koja žvaće ili očekivanje da će se zvuk pojaviti može doprineti nelagodnosti. To pokazuje da iskustvo nije čisto slušno, već zavisi i od konteksta i očekivanja.
Zašto je reakcija jača kada zvuk dolazi od bliske osobe
Kontekst može značajno da promeni doživljaj istog zvuka. U istraživanjima se navodi da ljudi sa mizofonijom ponekad imaju jače reakcije kada okidač proizvode članovi porodice ili bliske osobe. Zbog toga isti zvuk u restoranu i za porodičnim stolom ne mora imati isti emocionalni efekat.
Tu može da učestvuje i očekivanje. Ako već znamo da određena osoba glasno žvaće, pažnja može postati usmerena na svaki naredni zvuk, pa se reakcija javlja brže. Naučna literatura razmatra ulogu konteksta, učenja i ranijih iskustava, ali nijedan od tih faktora sam ne objašnjava sve slučajeve.
Kada obična nervoza prelazi u mnogo jaču reakciju
Povremena iritacija zbog glasnog žvakanja sama po sebi nije dokaz da osoba ima mizofoniju. Mnogima smetaju određeni zvuci, posebno kada su veoma blizu ili se ponavljaju, a intenzitet reakcije može zavisiti od umora, raspoloženja i situacije. Mizofonija se u istraživanjima opisuje kao mnogo izraženiji i specifičniji obrazac reakcije.
Kod izražene osetljivosti reakcija može biti toliko jaka da osoba počne da izbegava zajedničke obroke, određene prostorije ili situacije u kojima očekuje okidač. Zbog toga istraživači naglašavaju da problem nije samo u tome što je neki zvuk neprijatan, već u tome koliko snažno utiče na svakodnevni život.
Nauka o ovoj pojavi još se razvija i ne postoji potpuna saglasnost o svim njenim mehanizmima i klasifikaciji. Zato nije korisno svaku ljutnju na glasno žvakanje automatski nazivati poremećajem. Mnogo je preciznije posmatrati koliko je reakcija jaka, koliko je specifična i da li značajno menja svakodnevne situacije.
Zašto jedan zvuk nekome smeta, a drugome ne
Najzanimljiviji deo priče jeste to što zvuk sam po sebi nije dovoljan da objasni reakciju. Na doživljaj mogu uticati pažnja, prethodno iskustvo, kontekst, osoba koja proizvodi zvuk i način na koji mozak povezuje zvuk sa određenom radnjom. Zato ista večera može biti potpuno obična za jednog člana porodice, a veoma naporna za drugog.
Glasno žvakanje, dakle, nije univerzalni „nervni okidač“, već primer kako naš mozak različito procenjuje svakodnevne zvuke. Kod većine ljudi smetnja ostaje prolazna, dok kod osoba sa izraženom mizofoničnom reakcijom isti tip zvuka može pokrenuti mnogo snažniji emocionalni odgovor.
